Flamenko smrti

flamenko_1365510669_670x0

Ritam, korak, gitara, lepeza, on i ona..

Ne, on nikada nije imao bolje,

Nikada nije znao za bolje.

Luna, gitara,

Noge polugole,

Ples u paru,

Pitam za dvoje.

Ni ona nije imala bolje,

Nikada nije znala za bolje.

Srce od dima,

Note se roje,

Čuju se cipele dok tempo kroje.

Ritam za dvoje.

Oni su bili savršen par,

Kurva i gitar.

Dok on svira,

Ona se vrti,

Oni su živi i kad su mrtvi,

Pleše se njihov flamenko smrti.

Advertisements

Na početku beše reč

Glas je šaputao svojim zmijskim jezikom.. A možda i nije bio sam. Osećala sam kako mu se nevidljivo telo uvija, izvija oko mene. Sluz se hvatala za moju ružičastu odeću, a šapat je postajao glasniji i dublji, baritonovo zvono. Govorio je iz samog oblaka na Zemlji.

Do pre nekoliko trenutaka, stajala sam u svojoj žutoj sobi. Obrisi njenih zidova sada su se jedva nazirali, gotovo da ih nije ni bilo. Samo magla, duboka, bela magla..

Ruke su mi utanjale u nju, meku, prašnjavu, ali tako snažnu, da me je držala sasvim ukočenu. I bila je gusta, toliko gusta da više nisam videla ni sopstvena stopala, ni noge. Vidik mi je dosezao tek do trupa. Čak i da sam pokušala da se pomaknem, pala bih istog trena. Njen oblak me je oslepeo.

Silueta oko mene je nestala i više se ništa nije čulo. Samo blago pomeranje, ne, vibriranje čestica okolo. Bile su tako stvarne, tako opipljive.. Odvukle su mi svu preostalu pažnju i bila sam skoncentrisana samo na taj trenutak, ne sećajući se ničega pre.

I na početku beše reč.“, oglasio se teonor iz bledo plavog dima, koji se provukao na nekoliko centimetara ispred mog nosa i zapahnuo me svojim ledenim, oštrim mirisom vlage.

Udahnula sam vazduh iz njega i tek što sam trepnula..

Bila je noć, svetlo u sobi je bilo uključeno. Stajala sam u pidžami, pored kreveta.

Vrativši se da spavam, do jutra sam sve zaboravila i setila se tek sutradan, kada je prva rečenica koju sam čula bila: „Na početku beše reč.“

Shadow_by_Uzume666777333

Slučaj crvene govornice

…U crvenoj haljini i crvenim cipelama, sa crvenom tašnicom pod pazuhom.. Mirisala je crveno, crveno se kretala. Šaputala je, dok je dugim prstima, ukrašenim crvenim noktima, držala crvenu slušalicu. Dok je govorila, nasmešila se, pa joj se ispod crvenih usana pojaviše blistavi zubi. Ne znam da li joj je osmeh zbog karmina bio crven, ali svakako je bio crveno lep.

Ona je u svom crvenom svetu pričala, naravno, o crvenim stvarima, crvene priče. Kada bi govorila nešto posramno, jagodice bi joj crvenele, pa bi oslikale njena crvena osećanja. Ona je volela da slika, ali samo crvenom temperom i život je pretvarala u letnji zalazak sunca. Volela je svoju plažu sa crvenim stenama i tu pozirala nekom fotografu, koji je zbog nje nabavio crveni fotoaparat. Njene zenice su na slikama ispadale crveno i to je bilo jedino crveno, koje ju je nerviralo.

Ona je čak volela i semaforsko crveno svetlo i smatrala se privilegovanom da ga ne poštuje, te je zato uvek dobijala crvene kartone i kazne, koje je morala da plaća crvenim novčanicama. Jednom se parkirala na mesto uokvireno crvenom bojom, pa je pauk odneo njen crveni auto..

Možda je trenutno, pozivala crveni taksi, da je pokupi, jer je ostala bez prevoza, a ni jedan autobus, koji je nailzio nije bio crven, pa ih je sve propustila…

Au čoveče, stvarno se uklapala uz tu crvenu govornicu sa koje je kapljala, pretvarajući se u baru krvi. Verovatno je ipak zvala policiju, čekajući da dođe i istraži ovaj crveni slučaj.

telephone_booth_london_by_magiamal-d542fma

Glas slobode

Zatvorila sam oči, pa ih polako otklopila. Ne znam da li je i ko primetio moje odsustvo. Eto, sedim, gledam. Blede su mi zenice, zasigurno. Pogled hladan, bezizražajan. Jeza me hvata od pomisli na sve izgovoreno, rečeno. Boli, a ne boli. Osećam kako se sve uklapa. Svaka puzla slagalice. Neke su već odavno poređane i određene. Možda ovo potraje.. Ali proćiće, mora.

„Lako je umreti, teško je živeti.“

Tek što je to rekla, pomislila je da gore ne može.. Sutradan joj je oduzet jedan deo duše. Ako mislite da ga je našla, ne. I dalje traga za njim.

Te devojke danas nema, izgubila se u mislima starih filozofa i ne može da ispliva na površinu. Nešto je guši, ne da joj da se vrati u stvarnost. Jednom sam je pitao šta joj se desilo? Trepnula je nekoliko puta u dubini očaja, gubeći se pod debelim ledom, u vreloj vodi.

Nasmešila se i promrmljala neke reči na nekom, meni, na prvi pogled, nepoznatom jeziku. Osmeh joj je bio kao i ranije. Verovatno sam bio prvi, koji je došao do njega, nakon tolikih godina. Oči joj se utopiše u mrak i jedva sam razabirao njene zenice. Okretajući leđa, smejala se, a miris njene kose zapahnu moje lice, oslepevši me.

Tada sam prvi put pomislio na ono što je rekla..

„Adiós mi amor.“

Zastade mi knedla u grlu od odjeka njenog glasa u mojim mislima. Htedoh da krenem za njom, ali već je bila daleko.

Sada je barem slobodna.

tumblr_ma9xxnm7ox1qiba8io1_500_large

Novogodišnja pesma

U mojoj porodici, otkako znam za sebe ima običaj da se za Novu godinu kupuje isključivo živa jelka sa busenom, koja se kasnije zasadi u dvorištu. Ne mogu vam opisati kada cela kuća naglo zamiriše na svež, hladan miris praznika. Tek tada u stvari shvatim da se godini bliži kraj.

Dok, cereći se, stavljamo ukrase na bodljikave grane, ja obično pevušim neku od svojih pesmica.. Nekada su to izmišljene, spontane rime, koje mi eto tako, u tom trenutku padnu na pamet, nekada novogodišnje dečije pesme ili čak neke desete. Ove godine sam pevala Bajagu, „Ruski voz„.

Ne znam šta mi je bilo da baš to zapevam, i sama sam se iznenadila. To vam samo tako dođe.. Da l’ vas ponesu pahulje snega što se spuštaju sa neba, kao anđeli ili taština koju ste već dugo osećali? Mrzim kada sam tužna, kada je neko tužan. Kako ću gledati vatromete, tapšati i smejati se potištena?

„Voz, u vozu izgužvana lica putnika, ti si tamo negde iza onih planina..“

Daleko, daleko. Eto, ponovo sam letela, tražeći nešto izgubljeno, dok se i sama nisam izgubila.

Kuća je dakle bila okićena, sada sam već u budućnosti.

Izašla sam naplje i pošla u potragu. Potraga misli. Da, tražila sam svoje misli. Sve je bilo tu, samo ga je trebalo doreći. Momenat kada se sve sile udruže protiv vas i shvatite da vam nešto fali i da nema načina da to prestane…

Te večeri sam završila kod drugarice. Ne sećam se tačno šta smo sve popile. Valjda je to bila generalna proba pre dočeka 2015. Tako, posle sam zaboravila i da sam pevala Ruski voz i da sam bila loše i da mi je čak u nekom trenutku neko nedostajao…

Pretpostavljam da vam u duhu praznika trebaju samo stari prijatelj i dobro piće.


Evo i od mene srećna Nova godina svim blogerima! 🙂

Izgubljeni

tumblr_static_tumblr_static_8ey9t0kcdzoc440k0k0gww8k4_640

Hodam, a stala bih.

Kada stanem, zaspala bih.

Sanjam, premda budna sam,

vrti mi se, a trezna sam.

Smejem se, a plakala bih,

dok spušta se zavesa gluvih.

Svi ćemo jednom ostati,

ili otići,

pa skontati,

za šta sve bili smo,

a nismo.

Gledamo, a ne damo

i ne znamo..

Kuda ćemo?

Al’ trčimo, žurimo,

bitno je da jurimo.

Hodamo, a stajali bi.

Kada stanemo, zaspali bi.

Sanjamo, premda budni smo,

vrti nam se, a trezni smo.

Porodica plesača

art-arte-bailarina-baile-Favim.com-532281

Plesači su veoma čudan narod…

Svi imaju svoje razloge. Neki plešu, kako bi pobegli od stvarnosti, neki da bi zaboravili na svoje probleme, neki da bi uspostavili vezu sa svojim telom, putem pokreta.. Neki jednostavno, iz ljubavi. Svi počnu ni od čega. Šačica koraka, izvedenih pomoću sopstvenih stopala. Nevažno da li imate gracioznost balerine, vulgarnost striptizete, tačnost folkloraša ili ritmičnost hipkopera, snagu brejkdensera. Ima to nešto što nas povezuje. Pokret, gipkost, prsti na nogama… Svi smo mi ljudi. Ne, mi smo plesači, to je drugo.

To je posebna vrsta naroda, kao što rekoh. Mi se delimo na podnarode posle, ali najpre imamo taj jedan naziv. Kako smo ga dobili ni sami ne znamo i zašto baš taj? Ne umem da objasnim. Znam nešto bitnije, da je u srcu svakog od nas muzika, ritam, korak. Mišić, taj osećaj, kako se polako zateže, dok ga istežeš. Dobro poznata upala, posle dugog i napornog treninga ili probe. Ples se uči, premda  nam je urođena sklonost ka njemu. Ja ga vidim kao svog prijatelja kog nosim u sebi.

Svako igra na svoj način, izvija levu ruku, više od desne, desnu nogu više od leve.. Ali opet, sve se to svede na slično.

Dok se iza zavesa pozornice kriju suze, naporan rad, fizički bol… To se sve zaboravlja onog trenutka, kada se svet zaustavi, a osmeh osvoji scenu. Plesači ne pokazuju svoje emocije, kada stoje tu, primajući aplauz i poglede publike. Neće vam otkriti da li su ispunili svoja očekivanja ili ne. Samo će se široko nasmejati, pa makar nosili protezu ili tugu u sebi… Pokloniće se i pobeći iza, gde će sa svojom porodicom podeliti ne samo svaku svoju grešku, svaki svoj osećaj dok su plesali, ne misleći na to šta drugi misle, trudeći se da ostvare svoj san, dajući sve od sebe, a ponekad je to u stvari najbitnije.